• 28.08.2014. 07:05



Autor Tema: Napoleon I Bonaparta  (Pročitano 2817 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Mardz

  • Supermoderator
  • *****
  • Poruke: 3659
  • Pol: Žena
Napoleon I Bonaparta
« poslato: 22.12.2011. 10:41 »
  • Publish
  • Napoleon I Bonaparta (fr. Napoléon Bonaparte; 15. avgust 1769 — 5. maj 1821) je bio general u Francuskoj revoluciji i kao vođa bio je prvi konzul Francuske Republike od 11. novembra 1799. do 18. maja 1804. i car Francuske i kralj Italije od 18. maja 1804. do 6. aprila 1814. i onda ponovo na kratko od 20. marta do 22. juna 1815.


    Napoleon Bonaparta u svojoj radnoj sobi (1812)

    Napoleon je rođen na Korzici, a učio je u Francuskoj za artiljerijskog oficira. Postao je poznat u tokom Francuske revolucije, kada je kao general vodio uspešne pohode protiv Prve i Druge koalicije koje su bile usmerene protiv Francuske. Godine 1799. Napoleon je izvršio državni udar i postavio sebe za prvog konzula; pet godina kasnije je sam sebe krunisao za cara Francuske.
    Tokom prve decenije 19. veka, zaratio je sa skoro svakom važnijom evropskom silom, dominirajući kontinentalnom Evropom nizom pobeda - od koje su najslavnije one kod Austerlica i Fridlanda - i uspostavaljanjem saveza, imenujući bliske saradnike i članove porodice za vladare ili ministre u državama kojima su dominirali Francuzi.
    Katastrofalna francuska invazija Rusije 1812. je bila prekretnica. Ovaj pohod je desetkovao njegovu Veliku armiju, koja nikada više nije obnovila svoju nekadašnju snagu. Godine 1813. Šesta koalicija ga je porazila kod Lajpciga, zauzela Francusku i primorala ga na abdikaciju u aprilu 1814. i igznanstvo na ostrvo Elbu.
     Nakon manje od godinu dana, Napoleon se vratio u Francusku, ponovo preuzeo kontrolu, ali je vladao 100 dana do poraza kod Vaterloa u junu 1815. Svojih zadnjih šest godina života proveo je pod britanskim nadzorom na ostrvu Sveta Jelena.



    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #1 poslato: 22.12.2011. 10:43 »
  • Publish
  • Rani život

    Rođen je u Ajačiju na Korzici 15. avgusta 1769. kao drugo od osmoro dece, samo godinu dana nakon što je Korzika postala francuska teritorija (dotad je Korzika pripadala Republici Đenovi). Njegova porodica je pripadala nižem italijanskom plemstvu i došli su iz Toskane.Porodica se naselila u Firenci, pa se kasnije rascepila na dve grane. U 16. veku su bili prisiljeni da napuste Firencu i naselili su se na Korzici, koja je i tada pripadala Đenovi.
    Napoleonov otac Karlo Bonaparta rođen je 1746. u Đenoljanskoj republici. Bio je advokat i predstavnik Korzike 1778. na dvoru Luja XVI. Tu je ostao dosta godina. Najveći uticaj na Napoleona je u detinjstvu imala njegova majka Marija Leticija Ramolino. Čvrstom disciplinom uspela je da obuzda Napoleona. Napoleonovo plemićko i umereno imućno poreklo i porodične veze pružile su mu mnogo veće mogućnosti da se obrazuje i školuje, nego što je to bilo omogućeno tipičnom Korzikancu u to vreme.Kada je imao devet godina upisan je 15. maja 1779. na francusku vojnu školu u Brijan l Šato blizu Troja.Morao je učiti francuski pre nego što je upisan u vojnu školu. Ipak celoga života je govorio sa jakim italijanskim akcentom, a nikad nije naučio da pravilno piše.
    Napoleon je tu prvi put sreo proizvođača šampanjca Žan Remi Moeta. Nakon maturiranja na vojnoj školi u Brijanu 1784. Napoleon je primljen na elitnu Kraljevsku vojnu školu u Parizu. Tu je u jednoj godini završio dva razreda.
     Jedan ispitivač je smatrao da je dobar za proučavanje apstraktnih nauka i da poseduje duboko znanje matematike i geografije. Na vojnoj školi je specijalizovao artiljeriju, iako je u početku tražio mornaricu. Diplomirao je septembra 1785. i preuzeo je vojnu dužnost kao artiljerijski potporučnik u januaru 1786. sa samo 16 godina.
    Napoleon je služio u Valensi i Oksoni do izbijanja Francuske revolucije 1789. godine. U tom periodu je on uzeo gotovo dve godine odsustva u Parizu i Korzici. Veći deo od nekoliko godina nakon 1789. proveo je na Korzici, na kojoj se odvijala bitka između tri strane: rojalista, revolucionara i korzikanskih nacionalista. Napoleon je podržavao jakobince i unapređen je u potpukovnika puka dobrovoljaca. Nakon što mu je isteklo odsustvi i nakon što je predvodio pobunu u francuskoj vojsci, Napoleon je nekako uspeo da ubedi vojne vlasti u Parizu da ga unaprede u kapetana u julu 1792.
     Ponovo se vratio na Korziku i sukobio se sa konzervativnim nacionalističkim vođom Paskalom Paolijem Paoli je odlučio da se raziđe sa Francuskom i blokirao je pohod Francuske na sardinijsko ostrvo La Magdalenu, u kojem je trebalo da Napoleon bude jedan od zapovednika. Napoleon i njegova porodica su bili prinuđeni da napuste Korziku u junu 1793.
    Uz pomoć zemljaka Salicetija Napoleon je postavljen za komandanta artiljerije francuskih snaga, koje su 1793. opsedale Tulon. Tulon se pobunio protiv republikanske vlasti, a zauzela ga je britanska vojska. Napoleon je napravio uspešan plan. Postavio je topove na takvu poziciju da su zapretili britanskoj floti, koja se zbog toga morala evakuisati. Uspešnim napadom Napoleon je zauzeo grad. Prilikom napada ranjen je u butinu. Zbog osvajanja Tulona unapređen je 1793. u brigadnog generala. Uspešnim akcijama zapao je za oko Komitetu javne bezbednosti i postao je blizak saradnik Ogistena Robespjera, mlađeg brata revolucionarnog vođe Maksimilijana Robespjera. Kada je stariji Robespjer završio na giljotini Napoleon je bio nakratko uhapšen i zatvoren 6. avgusta 1794. u Šato d'Antib. Oslobođen je nakon dve nedelje.

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #2 poslato: 22.12.2011. 10:45 »
  • Publish
  • Pobedonosni general

    Napoleon je spasio Nacionalni konvent
    Napoleon je 1795. služio u Parizu, kada su rojalisti i kontrarevolucionari 3. oktobra organizovali protest protiv Nacionalnog konventa. Napoleon je komandovao improvizovanim snagama, koje su branile Konvent u dvorcu. Uz pomoć mladog konjičkog oficira Žoašena Mira dovukao je artiljeriju kroz masu, koja je protestovala. Sledećeg dana je koristio artiljeriju da bi odbio napadače. Napoleon je tako spasio Nacionalni konvent i odjednom je postao slavan. Novi Direktorijum je postao Napoleonov pokrovitelj, a posebno vođa Pol Baras.

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #3 poslato: 22.12.2011. 10:47 »
  • Publish
  • Pohod u Italiji

    Napoleon je 27. marta 1796. preuzeo zapovedništvo francuske vojske u Italiji. Predvodio je uspešnu invaziju Italije. U bici kod Lodija dobio je nadimak "mali kaplar", što je odražavalo njegovo prijateljstvo sa vojskom, od kojih je mnoge znao po imenu. Isterao je Austrijance iz Lombardije i pobedio je vojsku Papske države. Pošto je papa Pije VI protestovao zbog pogubljenja kralja Luja XVI Francuska se osvetila aneksijom dve male papske teritorije. Napoleon je ignorisao naređenje od Direktorijuma da maršira na Rim i da svrgne papu. Tek nakon godinu dana je general Luj Aleksandr Bertje zauzeo Rim i utamničio papu 20. februara 1797. Papa je u tamnici umro od bolesti. Napoleon je početkom 1797. predvodio svoju vojsku na Austriju. Austrija je nakon poraza bila prisiljena da moli za mir. Kampoformijskim mirom iz 1797. Francuska je dobila kontrolu nad severnom Italijom, Belgijom, Holandijom i Porajnjem. Tajnom klauzulom Mletačka republika je obećana Austriji. Napoleon je nakon toga krenuo na Veneciju i prisilio je na predaju. Tako je Venecija prestala postojati kao država 1797, nakon 1.000 godina nezavisnosti. Kasnije tokom 1797. Napoleon je organizovao mnoštvo teritorija u Italiji u Cisalpinsku Republiku.


    Detalj sa slike Most kod Arkole iz 1796., naslikao Antuan Žan Gro, Luvr, Pariz

    Serija vojnih uspeha bila je rezultat njegove sposobnosti da primenjuje enciklopedijsko znanje konvencionalne vojne misli na situacije u realnom svetu. To je on pokazao kreativnim korišćenjem artiljerijske taktike, pa je artiljeriju koristio kao mobilnu silu, koja je podržavala napredak pešadije. On je to ovako opisao „Ja sam se borio u šezdeset bitaka i nisam naučio ništa što pre toga nisam znao“. Slike savremenika koje pokazuju njegov glavni štab oslikavaju Šapov semafor, koji je prvi put korišćen 1792. Bio je majstor i špijunaže i obmane i imao je poseban smisao za to kada treba da udari. Često je dobijao bitke tako što je koncentrisao svoje snage, a da neprijatelj nije bio toga svestan. Za tu svrhu je koristio špijune da bi sakupio informacije o neprijatelju, a vešto je sakrivao raspoređivanje svojih snaga. U tom pohodu, koji se smatra njegovim najvećim pohodom Napoleon je zarobio 160.000 neprijateljskih vojnika, 2.000 topova. Za godinu dana Napoleonovog pohoda ostvario je najveće prodore po tradicionalnim normama 18. veka, a taj njegov pohod označavao je novu eru u istoriji ratovanja.
    Dok je ratovao u Italiji Napoleon je postajao sve uticajniji u francuskoj politici. On je štampao dve novine, koje su bile namenjene vojsci, ali prodavao ih je i u Francuskoj. U maju 1797. osnovao je i treće novine, koje je štampao u Parizu. Na izborima sredinom 1797. rojalistička partija je postala moćnija, što je upozorilo Pola Bara i njegove prijatelje u Direktorijumu. Rojalisti su napadali Napoleona zbog pljački u Italiji i za prekoračenje nadležnosti u pregovorima sa Austrijancima. Napoleon je zbog toga poslao generala Pjera Ožeroa. Pjer Ožero je izvršio državni udar 4. septembra 1797. (18. fruktidor po revolucionarnom kalendaru) i uklonio je rojaliste sa vlasti. Bara i njegovi republikanski saveznici su ponovo imali punu kontrolu, ali zavisili su od Napoleona. Napoleon je sada sam pregovarao sa Austrijancima, a u Pariz se vratio kao heroj. Imao je dominantnu moć i postao je popularniji od Direktorijuma.

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #4 poslato: 22.12.2011. 10:50 »
  • Publish
  • Egipatska ekspedicija 1798—1799.

    U martu 1798. Napoleon je predložio vojnu ekspediciju da bi se zauzeo Egipat, koji je tada bio provincija Otomanskoga carstva. Napoleon je time nameravao da zaštiti francuske trgovačke interese i da oteža britanski pristup Indiji. Direktorijum je bio zabrinut veličinom i troškovima ekspedicije, ali složio se sa idejom, jer im je odgovaralo da se popularni general makne iz centra zbivanja. Neobičan aspekt egipatske ekspedicije bilo je uključivanje velike grupe naučnika. Jedno od tadašnjih otkrića bio je čuveni kamen iz Rozete. Takvo uključivanje intelektualnih snaga jedni su smatrali indikacijom Napoleonove privrženosti principima prosvetiteljstva. Drugi su smatrali da je on majstor propagande i da na taj način maskira imperijalističke motive invazije. U neuspešnom naporu da dobije podršku stanovništva Egipta Napoleon se prikazivao kao oslobodilac od turske vlasti. Napoleon je zauzeo Maltu 9. juna 1798. i okončao je vlast vitezova svetoga Jovana.


    Napoleon posećuje žrtve kuge u Jafi, naslikao Antuan Žan Gro

    Posle toga izbegao je poteri britanske mornarice i iskrcao se u Aleksandriji 1. jula 1798. godine. Nakon iskrcavanja na obalama Egipta došlo je do bitke kod piramida. Tu se Napoleon sukobio protiv Mameluka, stare sile na Bliskom istoku. Napoleon je imao mnogo manje vojnika od Mameluka. Bilo je 25.000 Francuza protiv 100.000 Mameluka, ali Napoleon se borio taktikom šupljih kvadrata u koje je postavio artiljeriju i snabdevanje. Napoleon je naneo težak poraz Mamelucima. Tokom bitke ubijeno je samo 300 Francuza i oko 6.000 Egipćana. Francusku pobedu na kopnu britanska mornarica je kompenzovala na moru. Veliki deo brodova, kojima je Napoleonova vojska došla do Egipta vratio se natrag. Jedan deo flote ostao je da podržava vojsku duž obale.


    "Napoleon i sfinga", naslikao Žan Leon Žerom

    U bici kod Abukira 1. avgusta 1798. britanska flota pod zapovedništvom Nelsona je pobedila francusku flotu. Samo dva francuska broda su se spasila. Svi ostali francuski brodovi su bili potopljeni ili zarobljeni. Posle te bitke Napoleonova vojska u Egiptu je bila vezana za kopno, tako da više nije mogao ostvariti cilj učvršćenja francuskih pozicija u Mediteranu. Napoleon je učvrstio vlast u Egiptu, iako se suočavao sa stalnim pobunama. Početkom 1799. poveo je svoju vojsku u otomansku provinciju Siriju, a danas Izrael i Siriju. Tu je pobedio mnogo brojniju otomansku vojsku u nekoliko bitaka. Međutim Napoleonova vojska je bila oslabljena bolestima (najviše kugom) i lošim snabdevanjem. Napoleon je predvodio 13.000 francuskih vojnika pri osvajanju obalnih mesta Al Ariša, Gaze, Jafe i Haife. Francuzi su se pokazali posebno brutalni u Haifi. Francuzi su zauzeli Haifu nekoliko sati nakon napada, a bajonetima su pobili 2.000 turskih vojnika koji su pokušali da se predaju. Tri dana su ubijali i pljačkali muškarce, žene i decu, a masakr je završio Napoleonovim naređenjem da se pogubi dodatnih 3.000 turskih zarobljenika. Pošto su Francuzi bili oslabljeni zbog kuge nisu mogli da zauzmu Akru, pa su se u maju vratili u Egipat. Da bi ubrzao povlačenje Napoleon je naredio ubijanje zarobljenika i bolesnih od kuge. Kada se vratio u Egipat Napoleon je 25. jula 1799. pobedio Turke u novoj bici kod Abukira. Pošto je u Francuskoj postalo nestabilnije Napoleon je odlučio avgusta 1799. da se vrati. Armiju u Egiptu je ostavio generalu Žanu Kleberu .

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #5 poslato: 22.12.2011. 10:53 »
  • Publish
  • Vladar Francuske

    Državni udar 18. brimera

    Dok je bio u Egiptu Napoleon je nastojao da prati zbivanja u Evropi, oslanjajući se na novinske članke i na depeše koje su neredovno stizale. On je 23. avgusta 1799. naglo odlučio da krene u Francusku, da bi iskoristio privremeni odlazak britanskih brodova, koji su blokirali francuske luke. Kasnije je bilo optužbi da je on napustio svoju vojsku, ali faktički Direktorijum je naredio Napoleonu da se vrati, jer je Francuska pretrpela nekoliko poraza od snaga Druge koalicije, a bojali su se i invazije. Do vremena njegova povratka u Pariz, tj. do oktobra 1799. vojna situacija se znatno popravila posle nekoliko francuskih pobeda. Međutim Republika je bila pred bankrotom, a korumpirani i neefikasni Direktorijum nikad nije bio manje popularan nego tada. Jedan od članova Direktorijuma Emanuel Sijes obratio se Napoleonu tražeći podršku za državni udar i ukidanje ustava. U zaveru su bili uključeni
    Napoleon
    Emanuel Sijes
    Napoleonov brat Lisijen Bonaparta, koji je bio portparol Saveta Petstotina
    Rođer Dukos, jedan od članova Direktorijuma
    Taleran
    Napoleon je 9. novembra 1799. (18. brimera) izveo državni udar. Dva dana su im trebala da uspostave kontrolu i da obezvlaste zakonodavna tela. To je omogućilo da krnje zakonodavno telo imenuje Napoleona, Sijesa i Dukosa kao privremene konzule koji će upravljati vladom. Sijes je nagovorio Napoleona sa namerom da sam preuzme vlast. Međutim Napoleon ga je izmanevrisao i omogućio je da se donese Ustav Osme Godine, kojim je Napoleon osigurao svoj uzbor za Prvoga konzula. Tako je Napoleon postao najmoćnija osoba u Francuskoj. Tu moć je povećao Ustavom Desete Godine, po kome je postao doživotni prvi konzul.


    Napoleon prelazi Alpe, rad Žak Luja Davida. Na kamenju su ispisana imena Napoleon, Hanibal i Karlo Veliki

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #6 poslato: 22.12.2011. 10:55 »
  • Publish
  • Prvi konzul

    Napoleon je sproveo nekoliko trajnih reformi u oblastima kao što su centralizovana administracija departmana, visoko obrazovanje, oporezivanje, centralna banka, zakonici, drumski i kanalizacioni sistem. Pregovarao je o konkordatu iz 1801. sa katoličkom crkvom pokušavajući pomiriti katoličko stanovništvo sa režimom. Proglašen je 21. marta 1804. građanski zakonik zvan Napoleonov kodeks ili Francuski građanski kodeks (Code Civil de Francais).
    Taj kodeks ima značaj do današnjega dana u mnogim zemljama. Kodeks su pripremili komiteti pravnih stručnjaka pod nadzorom Žana Žaka de Kambaseresa. koji je bio drugi konzul od 1799. do 1804. Napoleon je aktivno učestvovao u sednicama državnoga saveta na kojima su se pretresali nacrti zakona.
     Postojali su i drugi kodeksi, tako da je 1808. izdan kodeks uputa u kriminalnom postupku, kojima je uspostavljen precizan niz pravila sudske procedure. Po sadašnjim standardima te procedure su išle u prilog tužbe, ali kada su proglašene predstavljale su lek za uobičajene zloupotrebe tužioca i na taj način su čuvali lične slobode.
    Napoleon se 1800. vratio u Italiju, koju su Austrijanci i Rusi pod komandom Suvorova uspeli zauzeti dok je Napoleon bio u Egiptu. Napoleon je prešao Alpe u proleće (jahao je mulu, a ne beloga konja kako ga prikazuje Žak Luj David ).
     Pohod je loše započeo, ali već u junu 1800. je Napoleon potukao Austrijance u bici kod Marenja, što je dovelo do primirja. Napoleonov brat Žozef Bonaparta je predvodio pregovore. Izvestio je Napoleona da Austrijanci zbog britanske podrške odbijaju da priznaju francuske novoosvojene teritorije.
     Zbog toga je Napoleon naredio generalu Žanu Morou da još jednom napadne Austriju. Nakon Moroove pobede nad austrijskom vojskom u bici kod Hoelindena sklopljen je Lunevilski sporazum februara 1801. po kome je Francuska potvrdila ili povećala teritorije dobijene Kampoformijskim mirom.


    Amblem Napoleona

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #7 poslato: 22.12.2011. 11:00 »
  • Publish
  • Kratak perio mira

    Velika Britanija je potpisala Amijenski mir marta 1802. godine. Po tom sporazumu trebalo je da se Britanci povuku iz nekoliko kolonija koje su bili preoteli. Ovaj mir je bio kratkotrajan. Monarhije Evrope nisu priznavale Francusku republiku, jer su se bojale da bi ideje revolucije mogle preći francuske granice i ugroziti ih. Britanija je službeno priznala Francusku kao republiku, a sa druge strane brata Luja XVI je dočekivala kao državnog gosta. Britanija se nije povukla sa Malte kako je bila obećala. S druge strane protestovala je protiv francuske aneksije Pijemonta i Napoleonova akta o posredovanju u Švajcarskoj, iako Pijemont i Švajcarska nisu bili pokriveni uslovima Amijenskog mira.
    Napoleon je 1803. doživeo težak poraz na Haitiju. Poslao je vojsku da ponovo zauzme Haiti i uspostavi bazu. Francuska vojska je nastradala što od žute groznice, što od pobunjenika pod vođstvom Tusan-Luvertira i Žana Žaka Desalina. Haićanska revolucija je uspela, a Francuska se suočila sa teškim problemom. Pošto je Napoleon shvatio da ne može da obrani francuske posede na kopnu Severne Amerike, a približavao se opet rat sa Britanijom, odlučio je da proda Luizijanu po izuzetno niskoj ceni. SAD su kupile Luizijanu od Francuske za 7,4 dolara po km². Spor oko Malte okončao se tako da je Britanija 1803. ponovo objavila rat Francuskoj i nastavila podržavati francuske rojaliste.


    Krunisanje Napoleona, ovekovečio Žak Luj David

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #8 poslato: 22.12.2011. 11:02 »
  • Publish
  • Car francuske

    U januaru 1804. Napoleonova policija je otkrila i sprečila pokušaj atentata na Napoleona. Atentat je bio sponzorisan od strane Burbona. Kao odmazdu Napoleon je poslao žandare da uhapse vojvodu Engjena u Badenu. Posle ubrzanoga tajnoga suđenja vojvoda je pogubljen 21. marta 1804. Pokazalo se da vojvoda nije bio povezan sa atentatom, ali Napoleon je iskoristio ceo incident da opravda ponovno uspostavljanje nasledne monarhije u Francuskoj sa njim kao carem. Teorija mu je bila da neće biti moguća Burbonska restoracija jednom kad se u ustavu nađe Bonaparta kao nasledna dinastija. Napoleon se krunisao 2. decembra 1804. u Bogorodičnoj katedrali (Notr Dam) u Parizu. Kada je papa blagoslovio kraljevske simbole i krunu, Napoleon je sam sebe krunisao, a zatim i svoju suprugu Žozefinu. U Milanskoj katedrali Napoleon je 26. maja 1805. krunisan krunom Lombardije kao kralj Italije.


    Napoleon na carskom tronu,1806.

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #9 poslato: 22.12.2011. 11:06 »
  • Publish
  • Koalicije protiv Napoleona

    Do 1805. Britanija je neodlučno uvučena u treću koaliciju protiv Napoleona, kada je postalo jasno da on neće da prestane sa ekspanzionističkim ratovima na kontinentu. Napoleon je znao da francuska flota ne može pobediti britansku mornaricu i zbog toga je pokušavao da britansku flotu odvuče od La Manša. Cilj je bio da bar teoretski španska i francuska flota kontroliše La Manš 24 časa, što je Napoleon pogrešno smatrao dovoljno dugim vremenom da se francuske armije prebace u Englesku. Napoleon nije bio dovoljno dobro upoznat sa pomorskim stvarima, njegove zapovesti admiralima su često bile protivrečne ili beskorisne, a flota splavova koju je pripremao ili bi potonula ili bi trebalo najmanje tri dana da se preveze sva vojska u Englesku, pod uslovom da nema britanskih brodova. Pošto su Austrija i Rusija pripremale napad na Francusku i njene saveznike Napoleon je morao da promeni planove i ponovo se okrenuo kontinentu. Novoformirana Velika armija je tajno došla do Nemačke. Iznenadila je 20. oktobra 1805. Austrijance kod Ulma i nanela im težak poraz. Dan posle toga 21. oktobra 1805. odigrala se pomorska bitka kod Trafalgara u kojoj je britanska flota pod zapovedništvom Nelsona potopila dve trećine francuskih brodova. Tom bitkom britanska mornarica je osigurala trajnu pomorsku nadmoć sledećih 100 godina. Napoleon je pobedio Austriju i Rusiju u bici kod Austerlica 2. decembra 1805. i izbacio je Austriju iz rata. Treća koalicija se raspala.
    Četvrta koalicija je sastavljena 1806. godine. Napoleon je pobedio Prusku u bici kod Jene 14. oktobra 1806. i posle toga krenuo preko Poljske u susret ruskoj vojsci. Bitka kod Ejlaua 6. februara 1807. završila je neodlučeno. Nakon odlučne Napoleonove pobede u bici kod Fridlanda 14. juna 1807. sa Rusijom je zaključio Tilzitski mir. Podelio je Evropu između dve sile. Postavio je marionetske vladare na tronove nemačkih država, a svoga brata Žeroma Bonapartu je postavio da bude kralj kraljevine Vestfalije. Uspostavio je i Varšavsko vojvodstvo sa kraljem Fridrikom Avgustom od Saksonije kao vladarom.



    Pored vojnih pothvata protiv Britanije, Napoleon je vodio i ekonomski rat pokušavajući da prisili što veći deo Evrope na opšti trgovinski bojkot Britanije. Taj sistem je nazvan "kontinentalni sistem". Tom akcijom je nanosio štete britanskoj ekonomiji, ali uzrokovao je štete i francuskoj ekonomiji. Portugal nije sprovodio "kontinentalni sistem", pa je Napoleon 1807. tražio od Španije da mu pomogne u invaziji Portugala. Kada je Španija odbila da učestvuje u invaziji Portugala Napoleon je napao Španiju. Posle nekih pobeda i poraza Napoleon nije bio zadovoljan učinkom svojih generala, pa je sam preuzeo zapovedništvo i pobedio je špansku armiju. Zauzeo je Madrid i uspeo je izmanevrisati britansku armiju, koja je došla da pomogne Špancima. Britansku armiju je potisnuo do obale. Francuska okupacija Iberije dovodi do skupog i brutalnog Rata za špansku nezavisnost. Napoleonu su u tom ratu stradale stotine hiljada vojnika u borbi sa španskom gerilom, a francuska vojska je doživljavala i niz poraza od strane Vojvode od Velingtona. Napoleon je postavio Žoašena Mira kao kralja Napulja, a svoga brata Žozefa Bonapartu za kralja Španije. Španci su bili inspirisani nacionalizmom i katoličkom crkvom, a bili su besni zbog zločina koje je počinila francuska vojska, pa su digli ustanak protiv francuske vlasti, a gerilski rat se nastavio do 1814.
    Austrija je neočekivano izašla iz saveza sa Francuskom, pa je Napoleon ponovo preuzeo zapovedništvo na dunavskom i nemačkom frontu. U bici kod Ašperna 21. maj-22. maj 1809. Napoleon je bio dotad najbliže porazu u bici sa podjednako jakim protivnikom, ali bitka je završila nerešeno. Glavne francuske i austrijske snage obračunale su se u bici kod Vagrama 6. jula 1809. godine. Nakon Napoleonove pobede potpisan je novi mirovni sporazum, a godinu dana posle toga Napoleon se oženio austrijskom nadvojvotkinjom Marijom Lujzom.

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #10 poslato: 22.12.2011. 11:10 »
  • Publish
  • Invazija Rusije

    Iako se na Erfurtskom kongresu nastojao očuvati francusko-ruski savez, do 1811. porasle su napetosti između Rusije i Francuske. Aleksandar I Romanov i Napoleon su od 1807. bili u prijateljskim odnosima, ali ruski car je bio pod pritiskom ruske aristokratije da raskine savez sa Francuskom. Kad bi se Rusija povukla iz saveza, a da Francuska na to ne reaguje to bi bio presedan koji bi sledile i druge manje zemlje, pa bi se pobunile protiv Napoleona. Zbog toga je bilo nužno pokazati da će Francuska reagovati na istupanje iz saveza. Prvi znak slabljenja saveza bila je olabavljena primena kontinentalnog sistema blokade u Rusiji, što je naljutilo Napoleona. Aleksandrovi savetnici su upozoravali ruskog cara na opasnost francuske invazije. Rusija je rasporedila veliku vojsku na poljskoj granici. Bilo je oko 300.000 od ukupnog broja od 410.000 vojnika. Nakon početnih uzveštaja o velikoj mobilizaciji ruske vojske Napoleon je povećao svoju Veliku armiju na 450.000 do 600.000 vojnika. U to vreme je imao još 300.000 vojnika u Španiji. Savetnici su obeshrabrivali Napoleona protiveći se osvajanju Rusije, ali Napoleon nije odustajao.
    Napoleonova invazija Rusije započela je 24. juna 1812. godine. Napoleon je pokušao da dobije što veću podršku Poljaka za rat, pa je rat nazvao „Drugi poljski rat“. Poljski patrioti su nastojali da ruski deo podeljene Poljske bude uključen u Varšavsko vojvodstvo, pa da se stvori nova kraljevina Poljska. Ideju o kraljevini Poljskoj Napoleon nikako nije podržavao jer se bojao da bi to uvuklo Austriju i Prusku u rat protiv Francuske. Napoleon je odbio i da oslobodi ruske kmetove, jer se bojao da bi to podstaklo jaku konzervativnu reakciju u pozadini.


    Francuzi u Moskvi

    Rusi su pod Barklejem de Tolijem izbegavali što su duže mogli odlučni obračun sa francuskom vojskom. Umesto toga povlačili su se sve dublje u srce Rusije. Kratak pokušaj otpora bio je tokom bitke kod Smolenska 16. avgust—17. avgust 1812, kada su Rusi bili poraženi u seriji bitaka u tom području, a Francuzi su nastavili da napreduju. Posle toga Rusi su izbegavali sukob sa francuskom Velikom armijom. Kada je ta armija prodrla još dublje u Rusiju počeli su se pojavljivati problemi u snabdevanju. Rusi su sprovodili politiku spržene zemlje. Francuzi su se počeli suočavati sa glađu i sa oštrom ruskom zimom.
    Postojale su tvrdnje da je „general zima“ bio glavni faktor toga rata. Jedna američka studija je pokazala da je zima bila najjači faktor tek kad se Napoleon počeo povlačiti. Napoleonova vojska je u prvih osam nedelja invazije bila prepolovljena, a da nije bilo još ni zime, a ni odlučne bitke. To prepolovljenje Velike armije je usledilo zbog bolesti, snabdevanja, dezertiranja i žrtava u velikom broju manjih incidenata. Jedini veliki sukob je bila bitka kod Borodina 7. septembra 1812. godine. Napoleon nije mogao da skupi više od 135.000 vojnika za tu bitku, u kojoj je imao 30.000 žrtava. Ostvario je Pirovu pobedu duboko u neprijateljskoj teritoriji. Zauzeo je Moskvu, a povlačenje iz Rusije je započeo 19. oktobra, pre prvih jakih mrazeva i pre prvog snega, koji je pao 5. novembra.


    Napoleon se povlači iz Moskve, naslikao Adolf Notern u 19. veku

    Barklej de Toli je bio kritikovan zbog stalnog povlačenja, pa ga je zamenio Kutuzov. Kutuzov je Napoleonu ponudio bitku kod Borodina pre Moskve 7. septembra. Gubici su bili veliki na obe strane, ali ruski gubici su bili nešto veći. Napoleon je smatrao da će to biti odlučujuća bitka rata. Ipak to nije bilo tako, jer su Rusi nastavili sa povlačenjima, čuvajući preostali deo vojske. Rusi su ostavili praznu Moskvu, koju su spalili pre napuštanja. Napoleon je ušao u praznu Moskvu. Pre se Napoleon nadao da će pad Moskve značiti kraj rata i da će ruski car moliti za mir. To se nije desilo, a za mesec dana Napoleon je napustio Moskvu i počeo povlačenje, bojeći se gubitka kontrole u Francuskoj. Francuzi su imali velike gubitke tokom povlačenja. Od Velike armije od 650.000 vojnika reku Berezinu je u novembru 1812. prešlo samo 40.000 vojnika. U celom pohodu Francuzi su imali veće gubitke od ruske vojske.

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #11 poslato: 22.12.2011. 11:12 »
  • Publish
  • Rat šeste koalicije

    Rat šeste koalicije (1812. -1814. ) predstavljao je rat u kome je koalicija Austrije, Pruske, Rusije, Švedske, Velike Britanije i nekoliko nemačkih država pobedila Francusku i Napoleona su oterali u egzil na Elbi.
    Posle katastrofalnog ishoda Napoleonove invazije Rusije, različite evropske sile, koje su više puta bile ponižene od Napoleona tokom različitih ratova ugledale su mogućnost da konačno pobede Napoleona. Stvorena je koalicija u kojoj su ranije bili samo Rusija, Velika Britanija zajedno sa španskim i portugalskim pobunjenicima. sa reorganizovanim vojskama pobedili su Napoleona u bici kod Lajpciga u oktobru 1813.
    Uspešno su izvršili invaziju Francuske i prislili Napoleona da abdicira. U sukob je bilo uključeno 2,5 miliona vojnika. Bilo je oko 2 miliona mrtvih. Postoje i procene po kojima je samo u Rusiji poginulo milion ljudi. Tokom toga rata odvijale su se velike bitke: Bitka kod Smolenska, Bitka kod Borodina, Bitka kod Licena, Bitka kod Drezdena i čuvena Bitka naroda. Bitka naroda je bila najveća bitka u istoriji Zapada sve do Prvoga svetskog rata. Konačna faza pohoda je bila obrana Francuske.
    Napoleon je tokom Šestodnevne kampanje pokazao svoj puni talenat boreći se protiv mnogo brojnijih armija. Ipak platio je ranije greške, tako da su saveznici zauzeli Pariz i prisilili Napoleona da abdicira.


    Bitka kod Lajpciga

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #12 poslato: 22.12.2011. 11:16 »
  • Publish
  • Izgnanstvo, povratak i Vaterlo

    Pariz je bio zauzet 31. marta 1814. Na insistiranje svojih maršala Napoleon je abdicirao 6. aprila 1814. u korist svoga sina. Saveznici su sa druge strane zahtevali bezuslovnu predaju, pa je Napoleon ponovo abdicirao 11. aprila, ali ovaj put bezuslovno. Po Sporazumu iz Fontenbloa pobednici su ga izgnali na ostrvo Elbu, koje se nalazilo 20 km od italijanske obale. U Francuskoj su rojalisti preuzeli vlast i vratili na presto kralja Luja XVIII. Napoleon je bio odvojen od žene i sina, koji su bili pod austrijskom kontrolom. Osim toga nisu mu dodeljivali novce obećane po sporazumu iz Fontenbloa, a čuo je i glasine da ga nameravaju prognati na udaljeno ostrvo na Atlantiku. Zbog toga je Napoleon 26. februara 1815. pobegao sa Elbe. Stigao je na kopno 1. marta 1815. godine.


    Abdikacija

    Luj XVIII je poslao 5. puk pod komandom Mišela Neja, koji je bio Napoleonov maršal. Taj puk je presreo Napoleona 7. marta 1815. godine. Napoleon se sam približio puku, sišao je sa konja i rekao vojnicima: „Vojnici Pete, vi me poznajete. Ako bi bilo ko pucao na svoga cara, može to sada i da učini“. Nakon kratkoga zatišja vojnici su uzviknuli „Živeo car“ i sa Napoleonom su krenuli na Pariz. Stigao je 20. marta 1815. godine i brzo je prikupio vojsku od 140.000 vojnika i 200.000 dobrovoljaca i vladao je sto dana u periodu zvanom Napoleonovih sto dana.
    Napoleon je bio konačno poražen od strane vojvode od Velingtona i Gebharda fon Blihera u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. godine. Predao se na moru 15. jula 1815. blizu luke Rošefor, kada je brodom Belerofon pokušao da pobegne za SAD.


    Bitka kod Vaterloa

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #13 poslato: 22.12.2011. 11:19 »
  • Publish
  • Izgnanstvo na Svetu Jelenu i smrt

    Napoleon je zatvoren i prognan na britansko ostrvo Svetu Jelenu (2.800 kilometara od Gvinejskog zaliva u južnom Atlantiku) od 15. oktobra 1815. godine. Dok je bio na Svetoj Jeleni sa malom grupom pristalica diktirao je svoje memoare i kritikovao je one koji su ga zatočili. Bio je bolestan većinu vremena dok je boravio na ostrvu, sve do svoje smrti 5. maja 1821. godine. Njegove poslednje reči su bile „vođa armije“. Njegovo nasledstvo je podeljeno njegovim pristalicama, među njima i generalu Marbou, kojeg je zamolio da nastavi pisanje njegovih memoara. U svom testamentu tražio je da bude sahranjen na obali Sene, ali pokopali su ga na Svetoj Jeleni u „dolini vilenjaka“. Njegovi posmrtni ostaci su 1840. na fregati Bel-Pul prevezeni u Francusku, gde je sahranjen u sarkofagu u Domu invalida u Parizu. Više stotina miliona ljudi je od tada posetilo njegov grob.


    Napoleon na brodu Belerofon u Plimutu, pre progonstva na Svetu Jelenu

    Van mreže Mardz

    • Supermoderator
    • *****
    • Poruke: 3659
    • Pol: Žena
    Odg: Napoleon I Bonaparta
    « Odgovor #14 poslato: 22.12.2011. 11:59 »
  • Publish
  • Uzrok smrti

    Uzrok njegove smrti je predmet brojnih sporova. Napoleonov lični lekar Frančesko Antomarši je naveo rak želuca kao uzrok smrti. U dnevnicima Luja Maršana, koji su štampani tek 1955. godine opisan je Napoleon u mesecima pred smrt.
    Ti opisi su naveli mnoge da zaključe da je Napoleon otrovan arsenikom. Arsenik se ne može otkriti u ishrani, ako se daje u malim količinama tokom dužeg vremenskog perioda. Paskal Kinc iz Strazburškog instituta za sudsku medicinu našao je da je u Napoleonovoj kosi nivo arsenika 7 do 38 puta veći od normalnog. Časopis „Nauka i život“ (Science & Vie) angažovao je grupu istraživača da proveri tvrdnje o arseniku. Pokazala se slična koncentracija arsenika u uzorcima kose iz 1805, 1814. i 1821. godine.
     Šef toksikologije pariske policije tvrdi da bi Napoleon ranije umro da je arsenik bio uzrok smrti. Zaključci grupe koju je angažovao naučni časopis bila je da je Napoleon koristio tonik za kosu. Pre otkrića antibiotika arsenik se koristio za lečenje sifilisa. Zbog toga su se pojavile spekulacije da je Napoleon bolovao od sifilisa.
    U maju 2005. godine tim švajcarskih doktora utvrdio je da je uzrok Napoleonove smrti bio rak želuca, koji je bio uzrok smrti i njegovog oca. Jedna opsežna studija iz 2007. nije našla dokaz o arseničkom trovanju unutrašnjih organa, koje bi izazvalo vidljiva krvarenja.


    Fregata Bel Pul nosi Napoleonove posmrtne ostatke u Francusku

    Tags:
     


    * DAJTE SEBI ŠANSU