Srce nije kamen > Za romantične duše

Romanticna SKADARLIJA

<< < (3/4) > >>

Prkos:
Stari, boemski deo Beograda, Skadarlija, nastao je krajem 19. i početkom 20.
veka kada su njene kafane bile stecište najpoznatijih imena kulturnog
Beograda. Najčešće je porede sa pariskim Monmartrom, kako po izgledu,
tako i po veseloj, uzavreloj umetničkoj atmosferi.
Ovaj deo grada formirao se u prvoj polovini XIX veka, a 1872.
je Skadarska ulica dobila ime, kada je izvršena i numeracija kuća. U
Skadarliji su nekada stanovali mnogi poznati književnici, glumci,
slikari i novinari. Boemsko obeležje Skadarlija poprima od 1901.
godine, kada su se, posle rušenja poznate kafane "Dardaneli", njeni
gosti preselili u kafane Skadarlije. Tu su mnoge viđene domaće i strane
glave "svoje najlepše dane - provodili noću".

U Skadarliji je živeo i umro poznati srpski pesnik i slikar Đura Jakšić.
Njegova kuća pretvorena je u sastajalište pesnika "Skadarlijskih
večeri". U današnjoj Skadarliji, koja je izuzetna turistička atrakcija
Beograda, nalaze se poznati restorani "Tri šešira", "Ima dana", "Dva
jelena", "Skadarlija", "Zlatni bokal", "Dva bela goluba" i "Putujući
glumac", zatim galerije, prodavnice antikviteta i suvenira.
Ovu ambijentalnu celinu, čija je revitalizacija počela 1968. godine, urbanistički i arhitektonski je oblikovao poznati beogradski arhitekta Uglješa Bogunović.

Prkos:

Prkos:
Skadarska ulica ucrtana je u plan
Beograda 1854. godine; trinaest godina kasnije pojavljuje se i na
urbanističkom planu, a sredinom 1872. dobija ime koje i danas nosi. Za
vreme austro-ugarske okupacije, Skadarska postaje Ružina ulica. I to je
jedini put kada joj neko menja ime, što za bezbroj beogradskih ulica
nije slučaj.

Zanimljivo je da je sredina ulice, kojom je tekla
voda u kišnim danima bila i administrativna granica palilulskog i
dorćolskog kvarta. Ta preteča moderne kanalizacije, bila je i svojevrsna
zabava za ljubitelje skadarlijskih noći, ali i ne samo zabava već i
izbeglištvo od žandarskih batina. Naime, palilulski(desni deo) ulice, po
kvartovskim pravilima bio je spas za mnoge noćobdije, pijance,
muzikante kada bi se desnom, dorćolskom stranom pojavili žandari koji bi
ih batinama uterivali u javni red i mir. Dorćolski strožiji propis o
javnom redu i miru, nalagao je da se isti striktno poštuje, te bi na
pojavu žandara vesela bratija preskakala kanalčić i uz ciku, viku,
ćemane i po koju pijanu psovku častila dorćolske žandare. Što se tiče
psovki ni ovi im nisu ostajali dužni, mahali bi batinama, pretili, ali
kanalčić nisu prelazili.

Priča se da su beogradski boemi(glumci,
slikari, književnici…) zaposeli kafane Skadarske ulice početkom XX veka,
kada je srušena kafana “Dardaneli” koja se nalazila na mestu današnjeg
Narodnog muzeja, u kojoj su do tada najviše obitavali.

Tada su po
Skadarlijskim kafanama lumpovali: Bora Stanković, Jovan Jovanović Zmaj,
Stevan Sremac, Đura Jakšić, Ivan Meštrović, Janko Veselinović, Čiča
Ilija Stanojević, Antun Gustav Matoš, Tin Ujević, Radoje Domanović,
Milovan Glišić, Vojislav Ilić, Simo Matavulj, Stanislav Vinaver, Dobrica
Milutinović, Rade Drainac, Pjer Križanić, Toša Jovanović, Vela
Nigrinova, Branislav Nušić i još sila umetničke vesele bratije.

Ovde
su nastajala mnoga dela, pisane pesme, koje se i danas pevaju na
salvetama, kafanskim čaršavima a za tako napisanu pesmu moglo se i dobro
popiti i dobro pojesti. Priča se da je svoju pesmu “Otadžbina” Đura
Jakšić napisao na masnom papiru u kome je bio zavijen netom pojeden
burek.

Anegdota o Đuri ima bezbroj, jedna glasi: naši književnici
su i pre mnogo godina dangubili po kafanama i lupali glavu kako će kad
dođe vreme fajrontu da plate račun. Tako je primera radi Đura Jakšić
predložio krčmaru da mu napiše pesmu, pa, ako mu se svidi, da gazda ne
naplati večeru. Večeru je posle više pokušaja zaradio tek ovim
dvostihom: „Ej, keso moja sa mnogo dinara. Izađi iz džepa, isplati
krčmara“.

Međutim kniževnici se nisu samo nadmetali sa
gostioničarima, već i sami među sobom, tako su sedeli u kafani za dva
različita stola srpski pesnici Đura Jakšić i Radomir Brzak. U jednom
trenutku konobar donese Đuri Jakšiću ceduljicu od Radomira Brzaka na
kojoj je pisalo:

"Stihoklepcu koji je svakom mrzak, mućak jaje, mućku daje, Brzak."

A
Đura mu na poleđini pomenute ceduljice odgovori: "Oj, pesniče glasa
štura! Pa zar daje koji prosi? Pa zar ćuran jaja nosi? Đura."

Opet,
Čiča Ilija Stanojević je ulazeći u jednu od skadarlijskih kafana glasno
doviknuo kelneru: “Žedan sam!”, kelner mu brže bolje donese bokal s
vodom i čašu. Ćića Ilija ga mrzovoljno pogleda i reče: “Nisam hteo da se
kupam nego sam rekao da sam žedan. Daj vina!”

Današnja
Skadarlija nikako da pomiri XIX i XXI vek. Zbratimljena sa umetničkim
kvartom Pariza Monmartrom(1977. godine) danas je ona turistička
atrakcija iz kojih se i dalje čuje muzika tamburaša sa pesmama
skadarlijskih boema iz malo preostalih starih kafana ali i glasna muzika
iz kafića, klubova… Na njenoj kaldrmi ne oseća se samo miris ćevapa i
pljeskavica već i palačinki, hot-dogova, hamburgera… Samo oni retki,
koji osećaju mirise i zvuke prošlosti, ulazeći u, sada više ne,
zadimljene kafane, dok im kelner uzima kapute, s nevericom protrljaju
oči i vrate se u stvarnost: samo njima učini se da na mestu garderove
stoji čiviluk sa velikim crnim šeširom Radoja Domanovića, polucilindrom
Branislava Nušića, kaputom Đure Jakšića. Protrljaju oči, a na stolu
umesto čokančeta domaće rakije služe se pića, čija imena naši stari
pesnici ne bi ni izgovarali da ne bi “krjali jezik”.

Prkos:
SKADARLIJA ZA SVA VREMENA
U Skadarliji je stanovanje organizovano
u zgradama i porodičnim kućama, a
ugostiteljstvo u nizu manjih kafana, koje
imaju daleku tradiciju vezanu za njene žitelje.
Kulturni centar je u kući Đure Jakšića, trgovački
lokali u nekadašnjoj Bajlonijevoj pivari, a dečiji
smeh u školskoj zgradi.
Svi rado dolaze da provedu veče u ovoj staroj
boemskoj ulici, sa željom da osete taj duh
prošlih vremena. No neminovnost života je
promena. Vreme je modifikovalo izgled i ponudu
ugostiteljskih sadržaja te gradske četvrti,
zadovoljavajući savremene estetske, kulturne i gastronomske
ukuse. Tako danas raznovrsnost ponude
Skadarlije privlači publiku svih uzrasta, različitih
interesovanja i mogućnosti.
Zato je Turistička organizacija Beograda, u sklopu
obeležavanja Dana Beograda, priredila sažet, ali
nadasve zanimljiv Vodič kroz Skadarliju Vesne
Aleksić, u kome su od zaborava sačuvane legende
o Skadarliji, prikaz Skadarlije iz ranijih vremena, sa
kafanama kojih više nema, anegdote o autentičnoj
boemskoj četvrti Beograda, te o njenim žiteljima...
Vodič sadrži i opis svih značajnih sadržaja Skadarlije
danas, koji su praktično spakovani i u preglednu
mapu. Nije uzalud rečeno da u Beogradu niste ni
bili ako niste posetili Skadarliju. Dakle, evo jednog
uputnog, korisnog i sadržajnog vodiča koji će
vam pomoći da izaberete gde ćete se u Skadarliji
zaustaviti i zašto.

Prkos:
ŠTAP, KARANFIL I ŽIRADO ŠEŠIR
Ovaj ambijentalni kutak Beograda, koji se održao
do danas, sačuvan je u jednom delu Skadarske ulice
oko boemske kafane Tri šešira. Na sredini mahale,
ispred kasnije podignute kuće Đure Jakšića, a
kao jedini trag prošlih vremena, stajao je samo
akvadukt Bulbuderskog vodovoda sa 14 lukova.
To je u 19. veku bila Skadar kapija, sa Skadarskom
česmom. Tada je sredinom ulice išao potok, koji
je za vreme jakih kiša bio veoma opasan. U ulici
je postojao običaj gajenja lijandera posađenih u
drvenim buradima. To je bila neka vrsta ograde
kojom su stanovnici Skadarlije pretvarali prostore
ispred kuća u prijatan hlad, a ulici davali jedinstvenu
atmosferu.
Među skadarlijskim kućercima se polovinom 19.
veka uporedo začinje i budući industrijski kompleks,
u početku Male, a kasnije Bajlonijeve pivare.
Najverovatnije tokom druge polovine 19. veka
otvorene su kafane Bums keler, Vuk Karadžić, Zlatni
bokal, Miloš Obilić i Bandist i najglasovitije od svih
kafana Tri šešira i Dva jelena.
Neposredna blizina Narodnog pozorišta i
nekadašnje operetsko-vodviljske dvorane u
današnjem bioskopu Balkan, učinili su da ceo taj
kraj postane popularan i privlačan. Rušenjem kafane
Dardaneli 1901. godine, koja se nalazila na
mestu današnjeg Narodnog muzeja, u skadarlijske
kafanice preselili su se glumci, književnici, pesnici,
i obični namernici.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana

Idi na punu verziju